Boris Jovanović
Kastel, More u naručju, Kulturni
centar Novog Sada, Novi Sad, 2017.
Retko se u južnoslovenskom pesništvu nalazi uporna i intenzivna
posvećenost jednoj temi kroz ceo individualni pesnički opus. Boris Jovanović,
koji kroz sve svoje knjige piše zapravo jednu prolongiranu poemu (o) Mediteranu,
može u tom smislu opravdano da se smatra unikatnom pojavom na našoj pesničkoj
sceni. Kastelova gotovo monomanična odanost životnoj, životodarnoj i lirskoj
Temi, centripetalna sila pevanja od koje ne može i ne želi da se otrgne, zaslužuju
podrobnije tumačenje te zasluženo izdvojene pozicije
u južnoslovenskoj modernoj lirici.
U svojoj zbirci More u naručju, Kastel ostaje veran svom
antitrendovskom starinskom načinu pevanja, zapravo svojoj nemodernosti u
najpozitivnijem smislu, kao i svom preovlađujuće melanholičnom duhovnom tkanju.
Ipak, on kao da i naslovom odlazi korak dalje u odnosu na svoje prethodne
zbirke i sintetizuje svoju vernost Mediteranu time što se gotovo fizički stapa
i obgrljuje sa svojim morem, potvrđujući time reči Majstora Ekharta da nas
ljubav pretvara u
ono što volimo. Kastelov Mediteran nije samo svesvetski topos, geografsko i kulturno srce univerzuma, već i srce njegovog ličnog univerzuma, njegov
lični dvojnik sa kojim se i ne htevši neminovno stopio u neraskidivoj simbiozi ljubavi,
kao morski vuk koga morski ježevi na licu
čuvaju od oluja i prohujalosti/misleći da je greben! U subjektivnoj pesničkoj
projekciji Mediteran tako postaje Kastelovo unutrašnje more i jedina međa
patriotizma, kao u programskoj pesmi Patriota
(Dok je trijumf depresije/ispunjavao
memoare dana/zamolio sam vjetrove za suprotan smjer/Tada sam postao
patriota/protjerao jedrenjake na okean/i ograničio se
Mediteranom).
Kastelova opoetizovana ljubav prema Mediteranu,
međutim, ni u kom slučaju nije bez skepsi, rezervi i ograničenja, kao što ni
prava religioznost nikad nije. U tome se ogleda Kastelovo nepatvoreno poetsko
poštenje – Mediteran je zasigurno njegova jedina istinska emotivna geografija i
jedina vrsta apolitičnog patriotizma na koji Kastel pristaje, iako on svejedno
nije toliko zaslepljen svojom opsesijom da ne bi mogao da vidi da je Evropa,
koja odvajakada stoji u erotskom odnosu sa Mediteranom, sijeda prostitutka (ako se Veliko
more/kako ga je zvao Herodot/opčinjeno sijedom prostitutkom na biku/ne ograniči od mene…). Evropa je tako, i pored sve Kastelove neprikrivene helenofilije i evropocentričnosti,
u isti mah i referenca dekadencije i nakaznosti modernog sveta. U pesmi Prije
groteski pesnik pokušava da pobegne od groteskne maškarade našeg doba u koordinate svog
unutrašnjeg univerzuma, u potpalublja psihe, u svoje sredo-zemlje, time opet svesno oponašajući voljeni Mediteran (Svojeručno gradim lađu/da
iz rešetaka potpalublja/ne izađem/jer i sunce zarđali zlatnik
oponaša).
Pesnik se tako sâm stavlja u poziciju suštinske
usamljenosti, odisejske izopštenosti i osuđenosti na lutanje, što nije tek puka
otrcana pesnička poza, već kod Kastela ima svoju lirsku svrsishodnost – on se
poistovećuje sa brodom, koji u njegovom unutrašnjem moru postaje njegova
refleksija, njegov Brod pobratim – neka te ne omami svejednost/pa
makar oba olupine bili!.
Tvrdo jezgro oko kog kruži Kastelova barokno raskošna
leksika jeste večita tema prolaznosti. Način da se pobedi efemernost nudi opet
Mediteran, Kastelovo prvo i poslednje utočište, taj veliki istorijski
palimpsest i kulturni epicentar evropskog sveta. U pokušaju da se prevaziđe
univerzalna nepostojanost svega postojećeg, Mediteran zapravo predstavlja jednu
veliku odu vanvremenosti. Kastel se
tako, kao i mnogi pesnici pre njega, stalno nalazi na klackalici između
sveprožimajuće sete i svesti o sopstvenoj i opštoj prolaznosti (…kad smo prolazno truli/zaludni i protraćeni/sem filharmonije lignji – /svjedokinja sa mog rođendana u pesmi Kapljice
sluge) i helenske vere u cikličnost svega postojećeg u prirodi, u večito
kretanje, u naš povratak moru iz kog smo i potekli, što je zapravo suštinska
negacija smrti. O tome svedoči pesma Ciklus:
slani rastvor morske vode smo/jer
preci, morski organizmi/krstare u nama, kao i pesma Teslin
rukopis u Morinju, gde smrt ne
postoji/jer život u vuni svjetlosti traje. Mediteran se tako opire
ukotvljenosti u jednoj vremenskoj tački, on je istovremeno i bezvremen i
vanvremen, što je spasonosna identifikacija kojoj pesnik teži. Kastel pesnički miri
dve kontradiktornosti nalazeći rešenje u cikličnosti, u budućem kruženju samog
sebe, makar i u vidu fraktala materije koji će se jednom vratiti u svoju domovinu soli i opet integrisati u svom
prirodnom morskom habitusu. Time
Kastelova poezija i ovde nastavlja svoj prepoznatljivi (auto)refleksivni i
metafizički
diskurs, pri čemu nije zanemarljivo da pesnik u duhu mediteranskog eklekticizma
uspešno pomiruje hrišćansku i politeističku tradiciju u jedinstvo suprotnosti,
budući da ih izvorno zapravo ni ne doživljava kao suprotstavljene. Smrt ne
postoji, jer je u mediteranskom doživljaju sveta smrt tek jedna od metamorfoza,
što u stvari skladno korespondira sa hrišćanskim načelima. U Kastelovom
univerzumu more jeste božji entitet, ali taj bog nije (samo) hrišćanski. More
je oboženo, jer more i jeste Bog sâm (Ko živi kraj mora,
bliži je Bogu!, uzviknuće
Kastel u pesmi Škola jedrenja).
Kastelova religija je time više panteistička nego hrišćanska, budući da je hrišćanski
korset, čini se, pesniku njegove semantičke višeslojnosti pretesan. Sopstvenu
ništavnost i efemernost moguće je poimati, uostalom, samo sučeljavanjem sa
višim entitetom i sa prirodnim elementima. U tom smislu, reći će Kastel, ko se ne zna moliti/neka
se otisne na more.
Kastelova poetska pozicija je dosledno eskapistička, mada ne i distopijska. Njegovo
pevanje je sasvim u humanističkom duhu – ako je i reč o poeziji koja kroz svoj
lirski subjekt pretežno mediteranizuje ljudsko postojanje, obratan slučaj je
isto tako prirodan i neminovan – Mediteran i njegovi entiteti su kod njega
često antropomorfizovani: maestral je nemušt i besmislen; jedrenjak je
samoubica koji boluje od astme i tumora pramca; more je besno i zatvara vrata;
materica sveta boluje od karcinoma; greben je siromah bez korala i meduza,
izujedan solju, pospan na bonaci; zvona crkve smrt bova ne oplakaše; statua
device zaboravlja dojku u šaci pesnikovoj; voda glođe kamen, more naše kosti; brod
je pobratim; morske životinje, škampe i murine plešu; bokeški sat jauče; talasi
mucaju.
I naposletku, mada nikako i najmanje važno, Kastelova
poezija predstavlja i jedan – kroz više njegovih pesničkih knjiga – prolongiran
autopoetički diskurs i potragu za sopstvenim pesničkim i ljudskim identitetom.
Kastel u svom mediteranskom panoptikumu ne komunicira samo sa likovima helenske
mitologije i istorije, kao i sa čitavom plejadom mediteranofila njegovog kova,
već i sa samim sobom. Kastel nije pesnik koji se zadovoljava nekakvom
parnasovskom pozicijom uzvišene izopštenosti iz svog sveta i vremena. On je i
te kako svestan savremene planetarne obezboženosti, duhovnog siromaštva i sveopšte
banalizacije života, na koje nije imun ni mediteranski prostor. Njegov
brižljivo građeni mediteranski imaginarijum je, stoga, pokušaj da se na
najbolji način sačuvaju autentična mediteranska estetika i prirodna žeđ za
lepotom u svima nama, te da kroz lična sučeljavanja sa koordinatama sredozemne
geografije i istorije pokuša da odgovori na suštinska pitanja naše egzistencije
na zemlji. U tom smislu je Kastelova poetika jedna tematski, estetski i idejno
dosledno zaokružena celina. Takoreći kao morem oblikovani belutak.
